Vrlo je verovatno da smo se svi mi nekada zapitali da li je moguće da poreska administracija jednostavno zaboravi na postojanje našeg poreskog duga i koji je to rok čijim protekom postajemo „bezbedni“, u smislu da poreska vlast od nas više ne može da zahteva izmirenje poreskih dugovanja. Da bismo odgovorili na ova pitanja potrebno je osvrnuti se na pravila o zastarelosti u poreskom postupku.
Zastarelost prava Poreske uprave na utvrđivanje i naplatu poreza
Poreska uprava ima pravo da utvrdi i naplati porez i sporedna poreska davanja (kamatu i troškove postupka prinudne naplate) u roku od pet godina, s tim da ovaj rok ne počinje da teče u momentu kada je porez trebalo utvrditi ili naplatiti, već prvog dana naredne godine. Ilustracije radi, ako je poreska obaveza dospela za plaćanje 15. maja 2025. godine, zastarelost će početi da teče 1. januara 2026. godine. To znači da će istekom 31. decembra 2030. godine nastupiti zastarelost prava Poreske uprave na naplatu poreza.
Rok od pet godina se označava kao relativni rok, jer se može prekinuti svakom radnjom Poreske uprave preduzetom protiv poreskog dužnika u cilju utvrđivanja i naplate poreza (npr. donošenjem rešenja o utvrđivanju poreza). Posle prekida rok zastarelosti počinje da teče iznova, s tim da bez obzira na prekide postoji konačni rok za utvrđivanje i naplatu poreza – deset godina. U našem primeru istekom 31. decembra 2035. godine nastupiće apsolutna zastarelost. Bitno je istaći da se zastarelost prekida radnjom Poreske uprave, tako da ako bi poreski obveznik tokom trajanja roka zastarelosti izmirio deo svoje poreske obaveze, time se ne bi prekinuo rok zastarelosti.
Zastarelost određenih prava poreskih obveznika
U poreskom postupku i neka prava poreskih obveznika mogu da zastare, i to pravo na povraćaj poreza i sporednih poreskih davanja, pravo na poreski kredit, refakciju, refundaciju, kao i pravo na namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja. Rokovi zastarelosti su isti, pa tako relativna zastarelost nastupa za pet godina, a apsolutna za deset godina.
Prilikom računanja rokova, treba imati u vidu da i ovde rok od pet, odnosno deset godina počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je obveznik stekao ova prava. Ilustracije radi, ako je obveznik greškom uplatio veći iznos poreza nego što je trebalo (npr. umesto 10.000 dinara, uplati 100.000 dinara) u maju 2025. godine, zastarelost će početi da teče 1. januara 2026. godine, što znači da poreski obveznik može podneti zahtev za povraćaj pogrešno uplaćenog poreza do 31. decembra 2030. godine. Ako poslednji dan roka zastarelosti pada na dan u kome organ ne radi (npr. u nedelju), rok za podnošenje tog zahteva pomera se na prvi naredni radni dan, nezavisno od toga da li se zahtev za povraćaj može podneti elektronski ili ne.
Ostale odredbe o zastarelosti u poreskom postupku
U ovom kontekstu važno je reći da se odredbe o zastarelosti ne primenjuju na doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje i doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje, ali da se primenjuju na takse, što posebno može biti značajno u kontekstu prava na povraćaj pogrešno uplaćene takse.
Pošto je u nadležnosti Poreske uprave izdavanje prekršajnih naloga i podnošenje zahteva prekršajnom sudu za pokretanje prekršajnog postupka za poreske prekršaje i prekršaje propisane zakonom koji uređuje fiskalne kase i elektronske fiskalne uređaje, moguće je i da povodom ovih poslova Poreska uprava bude neaktivna. Zarad pravne sigurnosti poreskih obveznika predviđeno je da se prekršajni postupak ne može pokrenuti ni voditi ako protekne pet godina od dana kada je prekršaj učinjen.
Na kraju moguće je da zamislimo i scenario u kojem poreski obveznik, zbog nepoznavanja propisa, izmiruje zastarela poreska dugovanja. Mišljenja smo da bi u tim situacijama poreski obveznik imao pravo na povraćaj, s tim da i to pravo podleže rokovima zastarelosti.