Zakon o posredovanju u rešavanju sporova (” Sl. Glasnik RS”, br. 55/2014) definiše medijaciju odn. posredovanje na sledeći način: “Posredovanje je postupak, bez obzira na naziv, u kojem strane dobrovoljno nastoje da sporni odnos reše putem pregovaranja, uz pomoć jednog ili više posrednika, koji stranama pomaže da postignu sporazum.”.
Zakon na dalje pojašnjava u kojim slučajevima je posredovanje dozvoljeno pa navodi: “Posredovanje se primenjuje u spornim odnosima u kojima strane mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima, ako drugim zakonom nije propisana isključiva nadležnost suda ili drugog organa, bez obzira da li se sprovodi pre ili posle pokretanja sudskog ili drugog postupka.
Posredovanje je moguće naročito u imovinskopravnim sporovima čiji je predmet ispunjenje obaveze na činidbu, drugim imovinskopravnim sporovima, u porodičnim, privrednim sporovima, upravnim stvarima, sporovima iz oblasti zaštite životne sredine, u potrošačkim sporovima, kao i u svim drugim spornim odnosima, u kojima posredovanje odgovara prirodi spornih odnosa i može da pomogne njihovom razrešenju.
Odredbe ovog zakona primenjuju se i na posredovanje u krivičnim i prekršajnim stvarima u pogledu imovinskopravnog zahteva i zahteva za naknadu štete, kao i u radnim sporovima ako posebnim zakonom nije drugačije propisano.”
Medijacija je u suštini postupak vansudskog rešavanja sprova, koji je kao institut poznat i široko korišćen u našem sistemu, ali sa jednom bitnom činjenicom da uz strane u sporu učestvuje i treće neutralno i nepristrasno lice, medijator, koji usmerava komunikaciju između strana u sukobu i korišćenjem posebnih tehnika i veština pomaže pregovorima koji imaju za cilj postizanje zajednički prihvatljivog sporazuma.
Suštinski je medijacija dobrovoljna za obe strane koje žele da pomire svoje interese, tako da obe budu zadovoljne i da posle medijacije mogu da nastave svoju saradnju ili ne, ali da nema “zle” krvi među njima. Ta dobrovoljnost je jedno od načela medijacije, svakako je i diskrecija bitno načelo jer medijator mora uživati potpuno poverenje stranaka, pošto on ne presuđuje već vodi postupak koji treba da dovede do razumevanja i pomirenja.
Međutim, kod potrošačkih sporova prema Zakonu o zaštiti potrošača („Sl. Glasnik RS“ br. 88/2021) je to načelo dobrovoljnosti ukunuto za prodavca, koji je u obavezi da učestvuje u postupku ako ga pokrene potrošač koji smatra da mu je povređeno neko potrošačko pravo to je isto predviđeno i novim Zakonom o zaštiti potrošača („Sl.glasnik RS“, br. 35/2026) koji počinje sa svojom punom primenom 2. avgusta 2026. godine.
Potrošački sporovi su posebno interesentani i kao neko ko je učestvovao kao posrednik u njima navešću par činjenica za koje ja smatram, a i moje kolege, da su najčešći uzroci sporova – pogotovo trgovine online odn. preko interneta: kad kupci obraćaju pažnju na cenu, koja je niska, ali se onda previde karakteristike robe, pogotovo tehničke robe ili prodavac pogrešno opiše robu, mere, boju, materijal pa se kupci razočaraju kad im roba stigne. Česti su i sporovi u vezi telekomunikacije, pogotovo kod korišćenje rominga, najčešće zbog velikih računa, a ljudi su kupili neki roming paket – tu je već do prodavaca kako će odreagovati na te situacije i svaki provajder ima svoju politiku u vezi toga. Ono što je takođe čest uzrok spora je dostava proizvoda, gde se kupci obraćaju prodavcima kao krivcima što je kasno roba isporučena ili je bilo loma, naravno prodavac mora voditi računa koga bira za kurira, ali nije direktno potrošački spor.
Svakako preporučujem da se ovakvi sporovi rešavaju mirnim putem, za kupce je postupak besplatan i monitoring vrši Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine RS, preko čijeg sajta kupci mogu podneti zahtev za medijaciju u potrošačkim sporovima.